Ako želite pogledati ilustraciju u većoj veličini, kliknite na nju.
KAKO SE PIŠU NAJLJUBAVNIJE PESME
Najljubavnije pesme se pišu
Tako da jednostavno počinju,
Da na njenu kosu mirišu –
I toplu široku dušu dečinju.
Onako baš savim jedostavno,
Kad se njih dvoje jednom sretnu,
I zatrepere iznenada ljubavno –
Na neku melodiju lepu i setnu.
Pišu se bez ruku i bez pera,
Tek pogledom jednim tajnim, lako,
Kad ih niko na to ne tera –
Pišu se usnama, nežno, baš tako.
Najljubavniju pesmu dušom i očima
Pišu oni koji bez nje ne mogu.
Ne pišu je slovima i rečima –
Nego zaljubljivanjem od malih nogu.
ŽIRAFE ISPIJAJU KAFE
Mirišu lipe, mirno je podne,
Za stolom sede tri žirafe,
Vrlo otmene i mnogo zgodne,
Razgovor vode i piju kafe.
U hladu lepe priče se rode,
Uz kapućino sa malo pene;
Važne im teme iz sveta mode,
O čemu drugom bi pričale žene.
O haljinama boje rumenog vina
Čiju tkaninu sunce pozlati,
Baš takvu je kupila žirafa fina,
Reč po reč, a polako teku sati.
Već je veče, odasvud miris sipa,
Nedostaje draga jednom lafu…
Žirafon se pojavi ispod lipa –
Da povede kući svoju žirafu.
MIRIS ANINE KOSE
Anina kosa miriše na lekovite trave
Od kojih se razni čajevi prave.
Dok ležimo tako na cvetu i cvetu,
Vidim, Ana više ne nalikuje detetu.
Odjednom je izrasla u lepu devojku,
Sa suncem na licu, zvezdom u uvojku.
Miriše kosa cvećem budućeg čaja,
Taj prosuti miris lako me osvaja.
Na Zvezdari, u tom šumskom raju,
Zahvaljujem cveću, budućem čaju.
DARIVANJE
Daj da bi dobio i da ti se vrati,
Ko bujni cvetovi s kapima kiše.
Zapamti: Ko daje uvek će imati,
Ako i malo daješ, dobićeš više.
Dok dani detinjstva i sreće lete,
A ti sve lepo deliš s drugarima
I oni će uvek tebe da se sete –
Jer, sreća je u malim stvarima.
Tako će lepota u tebe da se toči,
Da te osvajaju sreća i dobrota…
Onda ćeš ugledati njene drage oči –
I od tad ćete deliti sve celog života.
OSMEH IZ ŠKOLSKE KLUPE
Ponekad tiho, kradomice i nežno,
Kad učiteljica načas pogled skrene
Na tablu, prozor, ili brdo snežno,
Tvoj osmeh doleti i mene prene.
Vani je zima, a meni toplo, eto.
Zalud pahuljice i vetrovi režu.
Zaplamti vatra, u grudima leto,
Dok nam se osmesi u nit vežu.
Čekam kraj časa i školsko zvono,
Da žagor razredom naglo poteče.
Hteo bih ti reći lepo i ovo i ono –
Ipak, ostajem nem, a nešto me peče.
PRVI POLJUBAC
Prvi poljubac je kad se ne ume,
A želi i hoće, pa ko razume.
Kad odeš s njom u Zvezdarsku šumu,
Da je poljubiš, stalno ti je na umu.
A ona lepa ko ptičica iz gnezda,
I ona bi htela, al’ ni ona ne zna.
A onda, eto, i to se desi –
Ni ona ne zna, a ni ti gde si.
TAJNE LJUBAVI
Kad ona drugog potajno voli,
A i zbog nje tajno neko drugi pati,
Onda to potiho oboje boli –
Jer ni jednom ljubav da se uzvrati.
Onda onog u kog se tajno zaljubila
Iznenada odvede šmizla neka…
Tad shvati: Pa, ja sam izgubila!
I učini joj se svaka sreća daleka.
A onda onaj što je nju voleo tajno,
U njen život ipak srećno svrati.
Pa im je odjednom oboma sjajno,
Ni jedno više ni za čim ne pati.
JA HOĆU ZNATI SVE O VOĆU
Ja ne znam ali znati baš hoću,
Kako to zdravlje čuči u voću.
Kako su to jabuke rumene fine
Pozobale sunce i vitamine?
Kako je to kruška bujna i rodna,
Za naše zdravlje toliko zgodna?
Moram li baš tako svakog dana,
Ko majmun pojesti pet banana?
Zar deca samo sve to s grane
Stalno da klopaju i da tamane?
Ja bih čokolade, kao opanci –
Pa ćao đaci, ćao Indijanci.
ŽENIDBA
Odlučio sam da se ženim i oženiću se Milicom,
Onom iz prve klupe, najlepšom devojčicom.
Mogao bih i nežnom Anom što ima dugu kosu,
Kao klikere nemirne oči i male pegice na nosu.
I Bosa je lepa, i ona crnokosa Živana,
A sviđa mi se neobično i plava Ivana.
Poverio sam to dedi, kakva velika greška –
Nasmejao se i počeo brkove da češka.
Pocrveneh tada kao zaljubljeni bubamarac,
Odlučih – ženiću se kad budem pravi muškarac.
DŽABA STE KREČILI
Na lepim kućama baš svih boja,
Gde su zidovi do juče čisti bili,
Opet piše: Volim te! Ana je samo moja.
Eto zašto ste džaba krečili.
Svi kažu: Šteta lepe fasade!
Ljuti na onog što to naškraba.
Kad li samo uspeše to da urade?
Ipak ste opet krečili džaba.
Ko ti je ukrao zvezde iz očiju, Ana?
Ima baš i veoma lepih poruka.
Napisa li neko ovo noću ili usred dana,
I da li mu od toga zadrhta ruka?
Gle kako je ova lepa ograda glatka!
Al’ svu je grafiti porukama zakrečili.
Na njoj je ljubavna rečenica slatka…
Žao nam je, džaba ste krečili.
Ana je najlepši cvet što miriše!
Da to napiše, nisu ga sprečili.
Poruka je odasvud sve više i više –
Džaba je, krečili ili ne krečili!
Ja ovo nisam napisao!
Na jednom od zidova stoji.
Ma, ipak sam napisao i zbrisao,
A moler stalno nek boji i boji.
Ne ljutite se na dane naše mladosti.
Lako se ponovo oboji zid ili taraba.
Unapred, zbog ljubavi da nam se oprosti!
Ipak, poručujemo: Ne krečite džaba.
Celi je razred saznao jednog dana,
Da je u mom srcu stalno lepa Ana.
Kako su saznali, baš mi nije jasno,
Čuvao sam tu tajnu čvrsto i časno.
Sad se lepa Ana kao malo duri, pati,
Ali ipak često do moje klupe svrati.
Onda se nakon ljutnje čarobno nasmeši
I namah moj ljubavni problem reši.
O Ana, Ančice, zlatna pčelice u cvetu
Daj ne zameri ovom blesavom detetu.
DARVINE, ISPECI PA RECI
Darvine, majka mu stara,
Šta istini odgovara? Iza čega bi danas stao:
Od čega je čovek postao?
Istina je da čovek voli banane,
Al’ ne verujem da je sišao s grane.
Otkud stigoše naši preci,
Čovečice i čoveci?
Darvine, ispeci pa reci,
Jesu li bili i ribe u reci?
Istina da čovek voli banane,
Al’ ne verujem da siđe s grane.
PESMA O IMENJAKU
Ova je pesma nastala u jednom dahu
O mom slavnom imenjaku Johanu Bahu.
Dok sobom lete note ko zvezdice u prahu,
Niko se ne divi meni, nego mom imenjaku.
Mene grde jer sam u jednom mahu,
Pokvario slavu svom imenjaku Bahu.
Razbio sam tanjir, činiju i čašu – A, hu!
Zato više i ne volim imenjaka Johana
Zbog njega sam dobio batine tog dana.
VAŽNA SEKUNDA ZA ČOVEKA
Zatreperiće ti srce jednom,
Ko nežni list prelepe breze,
I ti odgovor tad nećeš naći –
Šta je srcu odjednom bez veze.
Neće ga uplašiti vuk iz šume.
Ništa se tome slično neće zbiti.
Ti tada znati nećeš, lepoto moja,
Da će ti se luckasto srce zaljubiti.
Zadrhtaće odjednom, nekog trena,
Zbog jednog dečaka plavokosa,
Što nespretno očima zverucka
I ne prilazi ti zbog stida il’ ponosa.
Od tog lepog dana, važnog trena,
Ni tvoja dušica više neće biti ista.
Postaće ranjiva i zaljubljena,
Al’ i dalje nežna, detinje čista.
DVA KRALJA
Bila jednom na svetu dva kralja
Jedan dobar, drugi što ne valja.
Dobri kralj baš sav od dobrote,
Onaj što ne valja sav od grozote.
Dobri delio narodu sve što ima,
Grozni otimao čak i sirotima.
Trajalo to tako danima i danima,
Dobri kralj u pesmi i romanima.
Dobrog narod voleo i slavio,
A groznog – narod zaboravio.
MEDO I PČELE
Nema na svetu većeg smetenjaka,
Od trapavog mede, usred pčelinjaka.
Medi je najdraža pčelinja kuća,
Kojoj se došulja pre svanuća.
Pa prodrma košnicu, jako, muški,
Da oseti med na svojoj njuški.
Medo je takvoj raboti vičan,
Slonu u staklari veoma sličan.
Ne razume, jadan, u čemu je greška,
Shvati to tek kad počne da se češka.
O koliko meda, kakva milina,
Za dlakavog i strašnog džina.
A onda roj pčela junaka stisne,
Pa medo prema šumi brzo klisne.
Navale pčele i siju ubode vraške,
A on mlatara i uzmiče unatraške.
I čim se dočepa zelenog grmlja,
Sav izujedan počne da mrmlja:
– O, ko će ove bolove da stiša?
Za guzu bi mi dobro došla kiša.
KOMARCI MALE ALE
Kad Siniša i ujak uzmu biciklove
I krenu na Dunavo ribu da love,
Napadnu ih komarci, dosadni stvorovi
Ko strašne ale, opasni otrovi.
Grizu ribe na to lepo Dunavo,
A još više leteće čudo alavo.
Dunavo široko, ne ko neka bara,
Gle kako ujak sam sebe šamara.
I komarci akrepi mogli bi biti lepi,
Da čovek od njih ne mora da strepi.
Predlažem prosto da odlete u Crepaju
I da sve te male ale tamo pokrepaju.
KUPUS IZ FUTOGA
Zbore zečevi iz svog loga,
Kunući se u sve do Boga:
Baš ništa bolje od toga –
Sočnog kupusa iz Futoga.
Dva-tri zeca, prava sloga,
Slade se kupusom iza stoga.
Al evo gazde veoma stroga
I njegovog kera brzonoga.
Pa usred strke i džumbusa,
Strašno psuje zbog kupusa.
Beže zečevi, sve noga, noga,
Osta gazda bez kupusa svoga.
IGLA U IGLU
Šta je radila igla kad je u iglu stigla?
Igla je sve Eskime na noge digla.
Za šta Eskimi da upotrebe iglu
U njihov iglu tek pristiglu?
Jedan se polarni medo drzn’o –
Prišao blizu igluu, pa izgubio krzno.
Sad mama Eskimka celu noć šije,
Bunde za decu da im hladno nije.
O kako su sad lepi u tom odelu belom
Nevidljivi Eskimčići u predelu celom.
Igla je baš čudna stvarčica prava
Eskimčići se igraju, umorna mama spava.
PAD
Kako sam tresnuo, smešno pao,
Brzo sam pao, još brže ustao.
Ivana se glasno smejala tome;
Pomislih: Gotovo je, kosti se lome.
Lako je Ivani, Ivanu ne boli…
Ljut sam na nju, al’ srce je voli.
Ilustrovao Mladen Anđelković