Ako želite pogledati ilustraciju u većoj veličini, kliknite na nju. 

 

LEPO JE BITI KOD KUĆE

 

Lepo je otići u Pariz,
Na more u dane vruće,
Po povratku mama kaže:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Lepo je putovati svetom,
Ujaku je to moguće,
Al’ čim se vrati, poviče:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Otac celu noć dežura,
A zorom u samo svanuće,
Još s vrata prošapuće:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Ptica kruži nad šumom,
Krilima maše i cvrkuće,
Čim u gnezdo sleti, zapeva:
LEPO JE BITI KOD KUĆE.

Kod mene i nije baš tako.
Ja imam želje goruće.
Stalno bih hteo napolje –
LEPO JE BITI VAN KUĆE.

 

CVETNI SNEG

 

Oslušni šta s cvetne grane vele
Kroz romor i zuj vredne pčele.

One javljaju nešto sasvim bitno
Mirisno proleće da stiže hitno.

Ispratili smo sneg i Belić Sneška
Smeška se proleće, ne, nije greška.

Sad smo sigurni, tu sumnje nema,
Cvetni sneg krasi krošnju bagrema.

Zastani načas i ovu lepotu čuj,
U granama kajsije pčelinji zuj.

 

LJUPKE KAJSIJE

 

Ne postoji ništa lepše,
Meni draže ni milije,
Nego kada u proleće
Cvetaju ljupke kajsije.

Ko princeze dražesne,
Obučene u bele nošnje,
Osmehuju se radosno
Njihove bujne krošnje.

Ko uspavane lepotice,
Raskošni beli buketi,
Ozaren srećom čovek
Dobije želju da poleti.

Zagrli i uz njih privine,
Zahvali dedi il tati,
Što tu davno ih posadi
Da nam celi vrt pozlati.

U jutro ili veče kasno,
Kad se tama zgusne,
Na svaku od tih latica
Rado bih spustio usne.

 

NEBESKE PČELE

 

Zvezde su sjajne nebeske pčele,
Bezbrižno se nebom razletele.

Pa nam se odozgo s nitima zračka
Svaka čini ko najlepša značka.

Dok ležim tako nauznak u travi,
Često mi se  želja mota po glavi:

Da u predvečerje jednog letnjeg dana,
Poletim u vis sred zvezdanog bezdana.

Nisam baš ni u čemu pčelama sličan,
Pa tako ni  letenju u nebo vičan.

Zato će sa mnom da leti i Krstivoje –
Letenje do zvezda lakše je u dvoje.

  

 

 LIPE U ZMAJ JOVINOJ

                  Ranku, on zna

Kad dođe jun i procvetaju lipe,
U prelepoj ulici pesnika Zmaja,
Prošetamo zaneseni dok mirisi sipe
I odjednom se setimo zavičaja.

U Novom Sadu, tom lepom gradu,
Pesnici stignu ko na paradu.

Kad dođe jun i lipe se pozlate,
Svake godine ko na hodočašće,
Odasvud  pesnici do Zmaja  svrate
I na svakog od njih malo peluda pašće.

U Novom Sadu, u kasne ure,
Mirisi lipe ko iz česme cure.

Kad dođe pesnički dugo čekani jun,
Često sam miris tih lipa i ja disao,
Uz toplo veče zvezde i mesec pun
Na lipe u mom kraju odluta misao.

U Novom Sadu, kad dođe jun
Pesnici s decom sednu u čun.

Pa plove zajedno svaki trenutak,
Ozareni srećom u sunčevom sjaju,
Zamiriše Zmajeva i svaki kutak
Ko nekad lipe u mom zavičaju.

 

KAD JABUKA ZAMIRIŠE

 

Kraj je leta, još se gore smeši
Jabuka čarobnoga mirisa,
I pre nego što konačno reši,
Da poleti dole put ambisa.

Rumena i zrela oko Gospe,
Još je gore vrh zelenih grana.
Ona će slast svoju da prospe,
Tek kad stigne do mog dlana.

Dođi, deda, reši ovu muku!
Ti si velik ko iz bajke džin.
Uberi je i stavi mi u ruku,
Da se sladim ko gospodin fin.

Lako je velikima, oni se slaste.
Deda se protegne kad god se seti.
Unuku je teže, dok ne poraste –
Jedino da je ptica, pa da poleti.

   

KIŠOBRANI

 

Baš su usamljeni šareni kišobrani,
Zaboravljeni u kući, sasvim po strani.
Oni kao da zimskim snovima spavaju
I ništa drugo pametno raditi ne znaju.

Čim kiša poškropi, oni se rascvetaju,
Pa u raznim bojama ulicom prošetaju.
Kišobrani maleni  i oni veliki ničice
Polegnu ulicom ko vesele ptičice.

Jednog dana dva kišobrana pospana,
U ruke je brzo uzela prelepa Ana.
Zašto dva? Valjda da ne ostanu sami –
Jedan je za Anu, drugi treba mami.

Ana sada mora baš brzo potrčati,
Jer kiša počinje sve jače i jače padati.
Mama je otišla rano za sunčanog dana –  
Kiša će probuditi dva lenja kišobrana.

 

 

DEDA I PROLEĆE

Čim ode februar, tu kraj puta,
Primeti deda tri cveta žuta.

Na bregu više snega nema,
Ali se bele cvetovi badema.

Nazad se laste opet nama sele
I zuje prve zlaćane pčele.

Proleće u zeleno oblači šume,
Odahnu i deda od svoje reume.

IZAĐI BABA, BOKCA TI TVOGA,
LAKŠE SE DIŠE, NEMA NI SMOGA.

IZAĐI BABA, VIDI TU LEPOTU,
RADUJ SE PROLEĆU I ŽIVOTU.

 

SUSRET S INDIJANCIMA

 

Jahao sam ravnicom sasvim sam,
Kad iznenada začuh glasni tam-tam!

Uhvati me strašna jeza, obli znoj,
Zastade odjednom i dobri konj moj.

Pojavi se iza šume beli oblak dima,
A gde je dima tu ljudi i vatre ima.

Ugledah tamo ispred jednog vigvama,
Indijanska deca i stara skvo sama.

Kad primetiše mene i moga dorata,
Jurnuše mnoge strele, dođe do rata.

 

Čim pomislim na to, sav se naježim
I od tad stalno od Indijanaca bežim.

 

GUSARI

 

Gusari i njihove brze lađe,
Uvek su spremni za drske krađe.
Nikad se ne zna šta će da čine,
Kad banu iznenada sa pučine.

Dok bura bije i kiša lije,
Pljačkaju gradove i galije.
Pa s palubama punim blaga,
Nestanu brzo bestraga.

I kad su mirni i dobri se prave,
Njihove su pojave pune strave.
Mrtvačke glave, marame crne,
Od toga svako malo protrne.

U dane žarke, kad ne čine čarke,
Vešto se penju na visoke katarke.
Ni tada se ne zna šta im je na umu,
Dok svoju samoću utapaju u rumu.

A u stvari ti strašni gusari,
Kao da su moji dobri drugari.
Dok oštra bura talase ruši,
Osluškujem more, naćulim uši.

Bilo bi dobro, naravno zna se,
Da se gusari u mom krevetu skrase.
I u ovo veče, olujno i teško,
Odlože sablje ko u vreme viteško.

Neka barem jedan, dok hladna noć curi,
Sa svoje lađe u moju toplu sobu požuri.
Gusari nisu loši i moja ih duša voli,
Žao mi je da se i jedan od njih razboli.

Dok more talase valja osluškujem buru,
Plašim se da neki od njih ima temperaturu.
Neka barem jedan u moju sobu uskoči,
Dok me ne savlada san i sklopim oči.

 

HVALI MORE DRŽ SE KRAJA

 

Svako voli more, u njemu da se bućne,
Bistru vodu i plaveti beskraja,
A mornari vole atmosfere kućne –

         Hvali more, drž’ se kraja.

More vole deca ko i morski vuci,
Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
Mornari su ipak radije u luci –

         Hvali more, drž’ se kraja.

Dobar si plivač, voliš dubine,
Imaš hrabrost jednog Popaja,
Nemoj, ipak, plivati u daljine –

         Hvali more, drž’ se kraja.

Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
Pomisli uvek na neku nezgodu –

         Hvali more, drž’ se kraja.

Nije važno da u svemu budeš dasa,
Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
Uplaši se ponekad velikog talasa –

         Hvali more, drž’ se kraja.

Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
Da imaš veštinu i njena peraja,
Znaj da nisi ona i za sve vičan –

         Hvali more, drž’ se kraja.

 

ANA NEĆE DA SPAVA

 

Ana dremucka i jako joj se spava,
Čas zatvori oči, čas joj klone glava.
Da ne promaknu svi ti kadrovi fini,
Šta radi sluga, a šta princeza čini.

A priča je obična na te-ve kanalu,
Sluga se zaljubio u princezu malu.
Tu je su još kralj, kraljica i njihova svita,
A za ruku princeze kralj se pita.

Tu je i neki zadatak, ne baš mnogo lak,
Ne može ruku princeze da osvoji svak.
Sve se lepe priče tako završe na kraju,
Sa slugom i princezom u toplom zagrljaju.

I dok lepa Ana već uveliko spava,
Ne zna se da li priča počinje ili se završava.

  

LEPA TETKA I MANOJLO

 

Tetka je dobra i lepa ko slika,
To nije još jedna obična fraza.
Tetka je za Manojla baš prilika,
Zbog lepote, a ne zbog miraza.

Tetku svi momci pogledima merkaju,
Dok se ulicom sa mnom šetka,
Ali svi su oni škrti, ništa mi ne daju…
A Manojlo! E za njega je moja tetka.

Manojlo je momčina, duša od lafa.
Jer, čim sednemo u letnju baštu,
Meni stiže sladoled, a teti kafa…
Ja po sladoledu, a oni u maštu.

Ja stalno imam jednu lepu misao,
I žarko želim da se to što pre zgodi.
Manojla i tetku odmah bih upisao,
Još jedan mali Manojlo da se rodi.

I, tako, čim moja glava nastranu zvirne
(Ne kaže se uludo da ljubav je slepa),
Manojlo lafčina tetku slučajno dirne,
Pa nije ni čudo, teta je tako lepa.

Ja imam tetku lepu i sasvim retku,
Zato joj Manojlo stalno donosi ruže.
Teta i Manojlo će se venčati na posletku       
Kažu da za to ustvari ljubavi i služe.

 

STARA PISMA

 

Kose sede, pomalo već gluva,
U dubini škrinje žute, stare,
Baka još s velikom pažnjom čuva,
Dedina pisma, kao da su pare.

Izbledela hartija, reči i mastilo,
Rečenice pomalo nevešte…
Ona misli: Kako je to davno bilo!
Za nju ta slova zlatom blešte.

Skriven negde na dnu ormara,
Povezan vrpcom od zlata,
Mamin se svežanj pisama odmara
Koja joj je pisao moj tata.

I tetka čuva pisma od tetka,
Ona što još zanosno mirišu,
Behu topla, iskrena i retka,
Jer takva pisma teče pišu.

Sestra pisma ljubomorno krije
Na dva-tri tajna mesta.
Al s pismima više isto nije,
Taj lepi običaj negde nesta.

NEMA VIŠE TE ČAROLIJE LEPE,
Sa uzdahom kaže moja teta,
DA RUKOM NAPIŠU, MARKU ZALEPE
BEZ DUŠE SU PISMA SA INTERNETA.

  

HANA KAĆIPERKA IZ AUTOBUSA 65

 

Autobus sa Zvezdare, iz njene šume,
Da me stvarno zezne baš lepo ume.
Uvek ga dugo čekam, noću i po danu,
Da dođe i doveze kaćiperku Hanu.

Autobus ko zimski duboki san da spava,
Dok sunce žeže ili ruši košava.
Čekajući autobus i da se pojavi Hana
Čini mi se da prođe više od pola dana.

Trepere zvezde, kaplju minute teške,
Hana bi već stigla da je krenula peške.
Na stanici krišom jedna me mala merka
Al samo je jedna lepa Hana kaćiperka.

Autobus ipak stigne, kad krene da krene,
U njemu je Hana, al ne primećuje mene.
O kad bi htela da se sa mnom malo druži –
Autobus bi tad mogao i oko sveta da kruži.

  

DEDINA PRIČA ZA LAKU NOĆ

  

Deda nam čita priču
I priča baš lepo teče.
On želi da nas uspava,
A tek je počelo veče. 

Svašta se u priči događa.
Lete zmajevi, strašne ale,
Deda čita i ništa ne haje,
A ale plaše nas male.

Deda bi malo mira od nas,
Da se ništa ne dešava.
Nama oči širom otvorene,
A umesto nas deda spava.

  

 

DOBRI VUK

 

Vuk je odlučio
Da postane dobar
I zaposli kod ovce
Kao vredni sobar.

Čistio, spremao…
Ali ovca iako dama
Više je čistila i
Spremala sama.

Vuk ostaje vuk,
Opasna zverka,
Malo raducka –
Više ovcu merka.

Njemu je stalno
Bilo na umu,
Kako namamiti
Ovcu u šumu.

Ali ni ovca nije
Što je nekad bila,
Na vreme je –
Sobara otpustila!

 

TRI PINGVINA

 

Na Antarktiku, na južnom polu,
Tri mala pingvina pošla u školu.

Gegali se, tapkali, sporo gacali,
Smejali, gurkali, po snegu bacali.

U školi su ih svi redom pitali,
Zašto su zakasnili, kuda su skitali.

A ljupke i malene crno-bele pufnice,
Samo su stidljivo ćutale ispred učiteljice. 

Kroz prozor gledali vodu mirnu ko ulje
Po kojoj su padale krupne pahulje.

 

A oduvek je znano: pingvini sneg vole
Više od svega, čak i od škole.

 

KO ĆE MAČKU BRKE DA MAZNE

 

Bilo bi stvarno već i toga dosta,
Mačora u šupi nezvanog gosta.

Šepuri se oholo ko princ u zamku –
A mi se držimo rupe ko za slamku.

On misli za nas male mišonje:
Sve su to odreda plašljive pišonje.

Ako je mačor gospodar šupe,
I mi smo naše male rupe.

Dali bismo baš sve potpuno džaba,
Da neko mačora dobro istaba.

Daćemo i sav sir ovoga sveta,
Nekome hrabrom da ga izdeveta.

 

Nisu ovo tek reči lažne i isprazne –
Tražimo nekoga da mu brke mazne.

Jer mačak bez svojih dugih brkova
Ne može ništa protiv miševa lopova.

 

MIŠ I MAČAK

 

Jedan je mali, mali, evo ovolicki miš
Grickao sve odreda: papir, sir, pliš…
Bio je mnogo vredan imao dobru volju,
Srećan što živi u kući a ne u polju.

Noću, dok su u kući svi čvrsto spavali,
Često su miš i mačak razgovarali:
IZAĐI VAN, MIŠONJA, IZ STARE FOTELJE
POSTOJE U KUĆI LEPŠE I MEKŠE POSTELJE.

A miš samo onako malko proviri iz rupe
I vidi: na stolu sir i druge đakonije skupe.
Zaseo mačak pa sve sam odreda krka
I maleni miš bi malo, al ga od mačka frka.

IZAĐI, MIŠONJA, DARUJEM TI KOLUT SIRA,
IMA SLANINE I POSLASTICA DA SE BIRA.
ŠTA ĆEŠ U TOJ TAMNOJ RUPI I PRAŠINI,
KUŠAJ OVE ĐAKONIJE I OSETI MIRIS FINI.

HVALA TI, MAČORE, AL OD KOLUTA SIRA
DRAŽA MI JE MOJA RUPA PUNA MIRA.
Ali čim mačak dremucne, miš napolje đipne,
Da i sam sir gricne, da ga makar malo pipne.

 

PRIČA O MAČKU KOJI
NIJE VOLEO DA SE PERE

 

Mačak s običnim imenom Cican,
Higijeni i kupanju nije baš vičan.

To i nije nešto mačkama slično,
Za našeg Cicana baš nedolično.

Noću s krova na mačke se dere,
Kiša ga mije, al’ krzno ne pere.

Februar teče uz veliku stud,
Mrzne Kazanova, al’ ne menja ćud.

Onako blatnjav, velika strava,
Hoće u kuću malo da odspava.

Mačore, rekoh, majka mu stara,
Tvoj naum nikom ne odgovara.

 

Beži, obesiće te za blatnjavi rep,
Bolje se peri i budi lep.

Mačak me pogleda, široko zevnu –
Mjauknu neka mačka, on levo sevnu.

 

JEDNA JE OVCA UČILA SLOVCA

  

Jedna je ovca sa mnogo dara,
Odlučila da uči slova iz bukvara.

Po ceo bogovetni dan darovita ovca,
Listala je stranice i sricala slovca.

Gledao ovan kako mu se draga muči,
I od svih slova samo B-E nauči. 

Bilo mu žao što je tako nevešta,
Pa otegnuto zableja – KOJEŠTA!

OSTAVI, DRAGA, TA SLOVA DALEKO,
TVOJE JE DA PASEŠ I DAJEŠ MLEKO.

 

 

KAMILICA

 

Pogledaj livadu cvetne kamilice,
Nad kojom lete leptiri i pčelice.

Lep je svaki smešak rumene glavice,
Zuj i romor buba dok sriču rečenice.

Veliko je nebo, sunce, daleke ptice,
A najveće su ipak te majušne krunice.

Dok cveta na livadi, cveta i u mojoj duši
Lekovita i pitka dok se ko čaj puši.

Kamilica je najbolji drug bolesnog čoveka,
Ko carica u svakoj kući stoji umesto leka.

 

Deda spadalo, dok mu nude toplu kamilicu,
Kaže: počastite Milicu, ja bih ipak šljivovicu.

 

LIPA

 

Jun

Kroz prozor s ulice
Opojni miris sipa,

Miluje nos i lice –
Mala lepotica lipa.

Jul

Paket s malo dara,
Za zimske šoljice čaja,
Uzimam od poštara…
Šalje: Majka iz zavičaja.

Oktobar

Miris iz kuhinje doleti,
Nos blago zagolica,
I sa setom podseti,
Na osmeh majčinog lica.

 

Novembar

Biti zdrav ko dren,
(To nisu samo reči)
Daju nam lipa i polen,
Njima se prehlada leči.

Decembar

Sneg zasipa krov i strehu,
U dan beo i tih
I kao u dalekom ehu –
Lipa ulazi u stih.

 

ŽALFIJA, KADULJA

 

Kad nas nešto i malo zaboli tek,
U grlu zagrebe ili počne da žulja,
Tu je ona ko spasonosni lek:
Čaj na stolu – mirisna kadulja.

S pustih kamenjara stabljike doletele,
Šta čovek može da poželi još više,
S cvetnih pašnjaka za vredne pčele,
Da i u našoj kući ko čaj zamiriše.

Deca ne vole tablete, sirupe i ulja,
Mnogo su im draži razni čajevi.
Zato, deco, uzviknite: Živela Kadulja!
Da budete zdravi ko vatreni zmajevi.

 

 

PELEN, PELIN…

 

To baš i nije neka tekućina fina,
U bakinoj šoljici čaja od pelina.

Od čega li ga samo baka spravlja,
I govori da je to riznica zdravlja. 

Ima li išta gorče na celom svetu,
Kako li je pčeli u pelinovom cvetu?

Izvini, bako, izvini i stoput oprosti,
Čaj od pelina pogađa me i u kosti.

Al postoji ipak jedna sumnja mala:
Da nije zdrav, baka mi ga ne bi dala.

 

 

DEDA TRAVAR ZDRAVKO DREN

 

Ova je priča pomalo uvrnuta,
O dedi koji proplanicima luta.

Dedi koji skuplja lekovite trave
Od kojih se dobri čajevi prave.

O jednom čudaku od travara,
Što još veća čudesa stvara.

Kad on neku livadu nacilja,
Biće korpa puna lekovitog bilja.

Iako polako i sve teže korača,
Nema većeg vrača i sakupljača.

Kad dangubimo i prodajemo zjala,
S dedom pođe i naša družina mala:

Neka sa mnom obilaze livade,
Tako će pomalo naučiti da rade.

Kadulja , nana, mirisna kamilica,
Naša je kuća lekovita tvornica.

Kad se umori, sedne na panjče
I iz džepa izvadi čokanjče.

Pa dva-tri puta gutljaj otpije
I kao da više umoran nije.

Berući bilje deda u taj tren
Postaje mladić Zdrav(ko) Dren.

 Ilustrovao Zvonimir Kenđel