Ona se kao studentica amaterski bavila arheologijom i bila se tog leta priključila jednoj grupi vodeći i njega, tek što su se bili upoznali. On je pošao zbog nje, ne baš zainteresovan za ta iskopavanja, ali je pomagao u radu i uživao u stalnom pogledu na njeno lepo telo.

Verovatno  je i sama osećala isto i znala kako je on želi, ali je zbog nečega bila pomalo suzdržana ili je mislio da se to njemu tada samo činilo. Neprestano je sagorevao u sve većoj vatri i celog leta mislio kako će je imati. Ona je, uvek, u svim trenucima nežnosti, i sama padajući u vatru, kada je trebalo da zaroni u nju, uspevala da tu igru prekine i izmigolji se. Njemu su ti trenuci teško padali i osećao je probode u preponama ne nalazeći razlog za takvo njeno ponašanje. Nije verovao da je nevina, mada je još bila veoma mlada. I dok je milujući je ležao pored nje, na njoj, ili ona na njemu, u ljubavnom zanosu i zagrljaju, osećao je svom silinom to uzdrhtalo telo i osluškivao isprekidano disanje, ne shvatajući šta je sprečava da se preda do kraja.

Danju , dok su pod vrelim suncem pažljivo micali zemlju, raznim alatima i četkama, netremice ju je posmatrao, diveći se svakom njenom pokretu, dugim nogama i vitkim veštim rukama koje su s toliko pažnje bile zaokupljene svakom sitnicom. Ona mu se osmehivala ispod velikog belog šešira, isto onako kao pri prvom susretu kada su se upoznali i kada mu je predložila da joj se priključi. I on je to učinio, bez razmišljanja, utapajući se u njenim krupnim očima kakve do tada nikada nije video. Stalno je s divljenjem gledao u njeno lice i sočne usne, kao dozrelu višnju. Veoma mu se dopadala. Bio je zaljubljen i kao dečarac pratio je u stopu. Osećao je da je sasvim drukčija od svih koje je do tada sreo i ljubio. Imao je sasvim ozbiljne namere s njom i želeo da jednom zauvek budu skupa.

Napolju , kroz otvoreni prozor, mirisalo je poljsko cveće i bilje na kiši koja je tek počinjala. Osećao je njen topli dah na svom vratu dok joj je obujmljivao ramena i telo. Sve je bilo meko kao njen šapat i drhtaji, pomalo čudni i nekontrolisani. Noge su joj i dalje bile skupljene, kao klešta. On nije uspevao da ih otvori.

Trajala je ta igra dugo kao i ranije, s poljupcima i bolom. I ona ju je želela, uvijajući se kao vidra. Ni jedno više nisu bili svesni toga šta rade. Svi ti pokreti su dolazili sami od sebe. Kao u nekom magnovenju.

Kriknula je tada snažno, podižući se naglo u trzaju i odgurujući ga. Sva se tresla, s licem u grču i suzama. On nije znao šta se to tako strašno dogodilo i samo ju je nemo posmatrao, ništa ne shvatajući.

        – Oprosti – prošaputala je. – Trebalo je ranije da ti kažem. Ja sam bolesna.

Tada je kroz suze rekla da ne može voditi ljubav s njim, da oseća strašan bol unutra i da joj oprosti, moli da joj stvarno oprosti. Ona ni sama ne ume tačno da mu objasni zašto se to događa, ali ga je osetila kada joj se prvi put kao devojčici to dogodilo i mada sa svakim njegovim dodirom oseća kako nešto toplo prodire u nju, razgoneći bol, dajući nadu da ovaj put neće biti tako, čini da će nestati, ona je sada osetila isto. I taj strah nije umišljen, nego stvaran i ispunjen strahovitim bolom.

On je i sam oborio glavu i ostao nem, sedeći na krevetu kraj nje ne znajući ni šta da kaže, ni šta da učini.

Napolju se čuo šapat kiše koja je lagano škropila krovove.

Ilustrovala Ana Tešović