Katrin se spusti pokraj smokve i skide haljinu. Čvornovate smokve i zid od grubo složenog kamena štitili su je od sunca i pogleda. Bio je avgust, rano jutro, vreme kada zru i mirišu smokve u Malinskoj. Sklopljenih očiju, ležeći, čula je kako obalu zapljuskuje more. Poneki krik galeba u daljini i kotrljanje šljunka pokrenutog malim talasima bili su jedini zvuci koji su dopirali do nje. Ponekada bi osetila kako joj vetrić dodiruje lice, a iznad nje zatrepere smokvini listovi, pa se sve opet umiri. Gledala je kroz grane i lišće u čisto i plavo nebo, osećajući se opušteno i srećno, stalno se osmehujući zbog nečega. Pokuša da čita, ali posle nekoliko rečenica zaključi kako nije spremna za to. Odloži knjigu i prepusti se uživanju.

Već deset godina dolazi jednom godišnje u ovo malo primorsko mesto, u istu kuću, kod istih dragih ljudi, provodeći mirno odmor, gledajući u male oči zrelih smokava. Svake godine isto: kupanje, šetnje, jelo u istom restoranu… i mnogi sati provedini ispod male smokve uz plažu. Ali, njoj to nije bilo dosadno. Jutros je mirisalo i prosušeno, tek pokošeno seno i to je podseti na odmore provedene u planinama njene zemlje. Ipak, ovo se ni s čim ne da uporediti, mislila je Katrin. Ona je imala i svoj razlog da tako misli – niko od gostiju u kući nije bio bolje prihvaćen od nje. Za ovo mesto su je vezivale neke lepe uspomene. Sećala se kako je davno, još kao devojčica, s roditeljima dolazila u ovu kuću, ostajući gotovo po celi mesec. Osećala se slobodno, opušteno, kao da je u svom mestu i svojoj kući. Svi su je ovde cenili, voleli, ukazivali joj pažnju, čak i više nego što bi se moglo pomisliti.

– Kako lep dan – čula je glas gospođe Marije.

– O, da. Danas je zaista predivno.

– Doneću nam kafu u vrt – kaza Marija odlazeći u kuću.

Jutarnja kafa pod smokvom beše svakodnevni mali ritual koji su njih dve stalno ponavljale. Sa starim mesinganim poslužavnikom čije su ivice bile blago zaobljene a ručke s imitacijom slonove kosti, dve porcelanske šoljice, zdelicama za šećer, mleko i kafu, Marija bi dolazila laganim korakom preko travnjaka pod smokvu. Volela je tu ženu. Njihov odnos je bio prisan, s godinama sve prisniji. Ti stari usamljeni ljudi živeli su mirno, povučeno, sa besprekornim redom i umerenošću u svemu. Kuća im nije bila velika, ali je bilaskladna, uredna, s dušom. Katrinka je bila zadovoljna. Ona je tu našla svoj mir i rado je dolazila. Domaćini joj nisu mnogo govorili o sebi, nisu ni nju previše zapitkivali. Onoliko koliko je bilo neophodno. To joj je odgovaralo. Povremeno bi je pozvali na večeru, ponekada bi ona njih izvela u restoran i time se sve završavalo. Ipak, neka pritajena obostrana ljubav postojala je među njima.

– Večeras imamo malu zakusku – prozbori Marija. – Dolaze nam gosti.

Katrin je pogleda odlažući šoljicu na poslužavnik. Pre nego što je mogla bilo šta reći, Marija nastavi:

– Bilo bi nam drago da nam se priključite. Malo društvo, ništa posebno.

– Pa… ne znam da li je zgodno.

– Zašto ne? To su naši stari poznanici iz Francuske. Kolet i Mirko.

Nakon malog ustezanja, Katrin je ipak pristala.

Dan joj je prošao u kupanju i razgovoru sa švedskim turistima. Mladi bračni par sa prekrasnim sinčićem koji se bio zalepio za nju. Celog dana morala je da mu crta, pravi kulu od peska, da ga uči da pliva… Roditelji su pokušavali da ga odvoje od nje, ali bez uspeha. Mali ju je zavoleo. Nije joj smetalo. Mislila je kako je i sama trebalo da se uda, da ima muža, kuću i jednog takvog mališana. Godine su prošle, a ona je, eto, sama. Nije joj bilo žao, ali je često pomišljala kako možda nije sve trebalo biti tako.

Pred veče, dok je sunce zalazilo za visoke vrhove planina i kupači odlazili s plaže, Katrin je odšetala do centra mesta da kupi neko piće i mali poklon za gospođu Mariju. Imala je dosta vremena. Nije trebalo da žuri. Koračala je lagano rivom, uzdignute glave, isturenih grudi, vitka i uspravna, još lepa i mladolika. Po njoj se videlo da je osoba koja je u životu znala sve podrediti sebi. Prefinjena lepota kroz svaki njen pokret i gest davala je sliku drage i prijatne žene. Često bi osetila kako se muškarci okreću za njom, za njenom elegantnom figurom i dražesnim hodom.

Sto je bio postavljen na verandi sa otvorenim pogledom na more. Samo zeleni vrt sa smokvama, trešnjom i nekoliko ukrasnih grmova delio ih je od plaže. U daljini se videlo nekoliko čamaca i čula muzika iz obližnjeg hotela. Veče je bilo prijatno. Ni toplo, ni sparno. Pirkao je blagi vetrić, mirisala borovina i more, prolazili su zaljubljeni mladići i devojke, deca s majkama što je sve davalo vernu sliku leta kome se uskoro bližio kraj.

Katrin je sedela na čelu stola. Marija je insistirala da ona tu sedi jer se s tog mesta najbolje videlo more. Znala je koliko to ona voli. S njene leve strane sedeli su Mirko i njegova žena, a s desne Marijin muž Luka i Marija. Nakon upoznavanja, u početku se razgovaralo o tome gde ko živi, šta radi, kako je lepo ovo mesto, vreme, more… Katrin se trudila da bude srdačna. Primetila je odmah kako je Mirkova žena vrlo lepa, negovana i sigurno mnogo mlađa od njega. Njene crne oči titrale su kao žeravica, stalno se smejala, gestikulirajući rukama veselo je povremeno micala dugu kosu s lica i pokušavala da bude duhovita. Njoj je sve to lepo pristajalo. Slabo poznavanje jezika izazivalo je u pojedinim trenucima salve smeha. Ona se nije ljutila, nego se i sama od srca smejala.

Mirko je bio jedan od onih zagonetnih ljudi kod kojih je teško zaključiti šta misle. Krupne glave s malim, reklo bi se pomalo kicoškim brčićima, jakog tela, kosmatih grudi i ruku, pušio je i uglavnom puštao Kolet da priča. Bio je to čovek koji je Katrin na prvi pogled odbijao. Ona je verovala u svoj instinkt po kome je prvi utisak presudan: da ili ne. Nije to bila isključivost. Ne. Ali, Katrin je verovala u sebe da zna da proceni ljude i da se u tome nikada nije prevarila. Ako joj se neko na prvi pogled ne svidi, znala je da nema šanse da se to kasnije dogodi. Ta rezerva bi zauvek ostala. Katrin je primećivala njegove poglede sve češće usmerene prema njoj, čak pomalo bezobrazne i očite kada su bile u pitanju njene grudi ispod lagane večernje haljine. Trudila se da njen pogled bude upućen prema sagovornicima, a on je, opet, gledao samo u nju i kao da je govorio: samo vi pričajte, ja sam našao svoju žrtvu. Njoj je to smetalo. Poznavala je takve tipove. To su oni koji misle da mogu da imaju svaku ženu, da su superiorni, oni umišljeni i samouvereni pomalo sirovi muškarci.

– A sada ćemo moj profesor i ja da nazdravimo po još jednom ljutom. Pozivamo i dame da nam se pridruže – rekao je Luka točeći lozovaču u čaše.

Katrinka nije pila, ali, hajde, jednu može. Društvo je bivalo sve veselije. Veče je bilo prelepo. Jedno od onih koje se pamti. Opuštenost se osećala kod svih, samo je Mirko bio mačak koji vreba. Smeh je odzvanjao vrtom. Jelo je bilo ukusno, sve sami morski specijaliteti za koje je Marija bila prava majstorica. Zatim se točilo crno vino u bukarice. Neko izuzetno vino s ostrva koje je Luka sam pravio i čuvao za posebne prilike.

Katrin je prvo pomislila da je slučajno, tek tako – Mirkova noga ispod stola dodirnula je njenu natkolenicu. Uskoro se to ponovilo, sada već mnogo otvorenije. Pokušala je malo da se pomeri. Kada se to počelo dešavati sve češće, postalo joj je neprijatno. Splasnula je njena opuštenost i veselost. Osećala je neki grč i nedoumicu šta da učini. Vrhunac drskosti bio je kada je osetila njegovu ruku među svojim kolenima. Vreo plamen zapljusnuo joj je lice i doveo u stanje besa i bezizlaza dok je pokušavala da povuče haljinu naniže. Najradije bi ga tu pred svima pljesnula preko lica i napustila društvo, ali se suzdržavala. Nadala se da će prestati. Mislila je da će njen ljutiti pogled da odvrati drznika. Kada se to nije desilo, kada se njegova ruka počela zaletati sve češće, naročito u trenucima kada bi svi prasnuli u smeh nakon nekog ispričanog vica, Katrin odluči da nešto preduzme. Onog trenutka kada oseti njegovu ruku dublje, tamo gde joj nikako nije bilo mesto, kao opržena žeravicom naglo poskoči. Još je stajala kod stola držeći ruke na njemu i gledajući u tanjire.

– Šta vam je, Katrin? Nije vam dobro? – uplaši se Marija.

– Ništa – slaga Katrin. – Možda od vina. Vratiću se odmah.

Pošla je vrtom pa stepeništem i dugim hodnikom u kuću do kupatila. Glasovi u vrtu su zaumukli. Osećala se glupo. Uši su joj gorele, a krv navrla u glavu. Bila je ljuta, toliko ljuta da nije mogla da se prepozna. To je bio bes koji je svom snagom kipeo iz nje. To joj se nikada pre nije dogodilo. Kakav drznik, mislila je Katrin.

Stala je pred ogledalo, umila se, popravila nemarno frizuru, dugo posmatrala svoje duguljasto lice i duboke oči razmišljajući zašto se baš njoj to dogodilo. Nikakav povod mu nije dala. Taj ljigavac! Pored tako lepe i mlade žene. Kakva drskost, kakva drskost… odzvanjalo je u njenoj svesti.

Odjednom, novi šok. Iznenada je u ogledalu ugledala njegov lik. Stajao je iza njenih leđa s nekim glupim i samouverenim osmehom na licu. Katrin nije mogla da veruje svojim očima. Zadrhtala je od ljutnje i naglo se okrenula:

– Vi…! – procedila je ljutito kroz zube, želeći da ga smoždi.

On se i dalje glupo cerekao. Koraknuo je napred spustivši ruke na njena gola ramena, pokušavajući da je privuče i poljubi. Te šape ona nije mogla da otrpi. I, tada se desilo ono što je sigurno iznenadilo i njega i nju. Snažno ga je kolenom udarila u predeo donjeg dela trbuha, a onda još jednom dlanom preko lica i nosa. Bio je to iznenadni udarac neodmerene snage od koga zastaje dah. Videla je još kako on pada na kolena raširenih očiju, držeći se za trbuh i kako mu iz nosa curi tanak mlaz krvi. Katrin je uplašeno istrčala u hodnik, ostavljajući ga u toj smešnoj pozi, a onda je laganim korakom hodnikom i stepeništem otišla u vrt.

– Je li vam dobro? – povikali su svi u glas ustajući.

– Jeste, dobro mi je. To je valjda zbog lozovače i vina – slaga Katrin.

– Pošlo moja muš vama pomoć – kazala je Kolet.

– Izvinite, otići ću malo do mora – dodala je Katrin.

Svi su začuđeno gledali za njom dok je odlazila prema plaži.