Devojka je bila lepa. Devojka je bila prelepa. Pravi mali anđeo.

I mladić je bio lep. Lepi usnuli mladić. Umoran i skrhan tugom.

Kiša je neprestano padala. Ispočetka potiho, sitna, da bi se kasnije pretvorila u raskošni pljusak. Ali on to nije video, ništa nije čuo, jer je bio utonuo u čvrsti san. U početku, pre nego što je usnuo, posmatrao je kako bistre kapi klize niz staklo i to ga je smirivalo, a onda je neodređeno zurio u zelena brda koja promiču. Kao da je sve nekuda bežalo. I brda, kao što je i on, na neki način, bežao. Osećao je izvesno olakšanje, onakvo kakvo čovek oseća nakon što je izbegao veliku opasnost, ali ni toga svega sada nije bio potpuno svestan. Ostavljao je sve, opraštao se od mnogo toga što mu je bilo drago. Telo mu je bilo teško, bez snage, obamrlo, nemoćno, kao prikovano za sedište. I ruke su mu bile teške, beskorisne. Sedeo je tako sa košmarom u glavi, nezainteresovan za bilo šta. I sve mu je bilo svejedno. I bol ga je razdirala. I nije bio bez straha. Još ga je osećao. Činilo mu se kao da se svakog trenutka opasnost može ponoviti. Glasovi okolo izgovarani nisu dopirali do njega, a ljudi su mu ličili na senke. Mislio je na majku i bilo mu je teško, neizmerno teško.

Otac je ponovo pio i bio grub. On to nije mogao da otrpi. Trajalo je predugo. Sve te godine. Pravo mučenje – za majku, sestru i njega. Kao da zlo nije moglo prestati. Tako više nije išlo, ali nije bilo ni pravog rešenja da se to promeni. Sve do tog dana kada je puklo i došlo do naguravanja. Nije bio jači od oca, a nije mu ni bila namera da mu se u pravom smislu fizički suprotstavi. Ipak, nije dao na majku. I desilo se to što se desilo. Odgurnuo ga je i on je pao.

 – Tako! Na oca, mangupe! Gubi se!

Onda je sevnulo sečivo i on se izmakao. Potom je izjurio napolje i dugo bio u dvorištu. Znao je da će kada se otrezni otac zažaliti, da će danima nakon toga opet u kući biti mir, sve do novog opijanja.

Bilo je krajnje vreme da prekine tu agoniju. I odlučio je. Otići će zauvek. Da se više nikada ne vrati. Možda će tako kasnije moći da pomogne majci i sestri. Užurbano je pakovao stvari pokušavajući da ih što više nagura u kofer. Onda je, ispraćen majčinim i sestrinim suzama, krenuo.

I, sada je sedeći u uglu zurio kroz prozor voza u zavesu kiše, osluškujući kloparanje točkova i idući a da ni sam nije znao kuda.

Potom je, stešnjen u kupeu, sedeći spavao, prignječen s desne strane teleom debele gospođe. Osmotrio ju je pre nego što je zaspao. Stiskala je neku prastaru torbicu na krilu. Ostale je samo površno okrznuo pogledom, pa se nisu zadržali u njegovoj svesti, mada je kupe bio pun. Ništa ga nije interesovalo. Želeo je samo da bude što dalje. Da odmiče što brže i dalje.

Nalik na devojčicu, bleda i predivna, gledala je u kapljicu kiše na zakržljalom cvetu, sa dosta opušaka u četvrtastoj betonskoj vazi. Povetarac je, nakon što je kiša prestala, donosio blagi miris iz bašte u blizini, ali ga ona nije poznavala. ”Šta najlepše miriše u maju?” pitala se tužna i lagano šetala gore-dole peronom male železničke stanice. Pogledala je u zarumenjeni zapad. Vazduh je bio svež i proziran i u daljinu su se nazirala zelena zaobljena brda. Videla je kako ona počinju da tamne u senkama. Na njenom licu, zlatastom kao med, ponovo se pojavi onaj jedva uočljiv grč bola. Oseti strašnu, neizmernu tugu. Stezala ju je u grudima, teška kao grumen. yuiTrenutak je tako stajala u mestu, odsutna i bespomoćna, kao na kraju sveta. Znala je da tu više ništa ne može promenti, da je nemoćna, i da je sada sasvim sama, odbačena kao nepotrebna stvar. Osećala se prevarenom, ali više od toga uvređenom i poniženom. Kao lutka koje su se zasitili. Završila se jedna lepa priča u koju je verovala, završila iznenada i grubo, a kako da započne novu nije umela da odgovori. Bez ideje i pravog cilja obrela se, eto, na peronu male železničke stanice, ni sama ne znajući kuda da krene. U kom smeru? Levo ili desno? Svejedno joj je. Kad prvi voz naiđe, odlučiće. Ili će ga propustiti i čekati sledeći.

Nije verovala da se to njoj moglo dogoditi. Šta je zgrešila? Ništa. Ona je u sve kao dete verovala. Naivno, naivno, sada to vidi. Ipak, bila je svesna da poslednji put stoji ovde i oprašta se od ovog mesta, da se nikada više neće vratiti u pitomu varošicu pored reke. Izbrisaće sve lepe slike i otići nekuda daleko, veoma daleko, što dalje, u nepoznato, pa šta bude. Sada shvata da nema ništa, kao što nikada ništa nije ni imala, i da je uludo izgubila nekoliko najlepših godina. Sve što je lepo traje kratko i ona je to znala.

Nije ni primetila kada je grozd zvezda bledo počeo da sja. To treperavo nebo sa magličastim sjajem, beskrajno i duboko, kao da je želelo da je podseti koliko je čovek mali sićušan stvor. ”Kome sada ovakva trebam?” pitala se očajno sedeći na staničnoj klupi, ne primećujući putnike koji se vrzmaju peronom. Ipak, povremeno se tešila da će se snaći, da će nešto iskrsnuti. Utom je iznenada dojurio voz i ona se bez razmišljanja popela. Nije bilo slobodnih mesta u kupeima da sedne i ostala je da stoji u hodniku, kraj prozora, pritisnuvši nogom putnu torbu. Prestajala je tako nekoliko stanica, a onda je jedna gospođa gegajući se napustila kupe i ona je zauzela to jedino slobodno mesto u sredini. Unutra je bilo tamno i jedva je uspela da svoju tešku torbu podigne na policu. Voz je jurio ravnicom, nekako tužno odjekujući u noći.

Kada se, ukočenog i utrnulog tela, nakon duge noćne vožnje probudio, iznenadio se osetivši na svom ramenu i licu nečiju glavu i kosu. To nije, odmah je shvatio, bila gospođa koja hrče i koja ga je gotovo smoždila svojom težinom. Iznenađen, malo je nakrivio glavu udesno, gotovo zagnjurivši nos u miris guste, crne, duge i ravne kose. Činilo mu se da su u kupeu bili prisutni isti pospani saputnici, ali je bio siguran da pored njega sada sedi neka umorna devojka. Nizašta na svetu ne bi se u tom trenutku pomerio, mada je za to osećao veliku potrebu. Ostao je u istom položaju tako ukočen i znatiželjan. Neko je do vrata tiho hrkao, neko se promeškoljio, kroz noć se prolomio otrgnuti pisak voza koji je upravo prolazio kroz njemu nepoznato osvetljeno naselje, ne zaustavljajući se. Nije znao gde je, ni kuda ide, niti mu je bilo stalo da to zna. Osećao je neko prijatno zadovoljstvo, kao da je dobio neki prelepi božji dar.

Devojka se ni jednog trenutka nije pomerila i njemu je bilo drago. Čuo je kako ravnomerno i spokojno diše. Pomalo je uspevao bolje da je osmotri, stalno strepeći da se ona ne probudi. To slatko zadovoljstvo ne bi zamenio ničim. A ona je i dalje čedno spavala na njegovom ramenu kao da je u tome našla svu sigurnost. Video je postrance deo njenog duguljstog lica, mali nos, sočne usne, visoko čelo, sve oivičeno lepom kosom. U krilu joj behu prekrštene nežne ruke, na mekoj haljini boje zrele trešnje, podignutoj visoko iznad oblih kolena. I to je bilo sve. Što je video u tom trenutku.

A voz je jurio kroz noć, dugo.

Devojka je bila lepa. Usnula devojka pored lepog budnog mladića koji je strepeo da se ona ne probudi.

– Oh! – prošaputala je jednog trenutka. – Oprostite.

I njihovi su se pogledi sreli. Ozarena nežnost njenog osmeha blesnu i on oseti miris njenog vrata.

– Oprostite, molim vas – prostodušno doda gledajući ga izbliza krupnim očima, punim neke zatajne svetlosti. – Veoma sam umorna.

Oseti na svom vratu njen topli dah i ona se odmače popravljajući haljinu. Pritom se beše malo podigla. Njemu su se odmah dopale crte njenog lica, skladni pokreti ruku, vitki stas i duge noge. U svemu je kod nje bilo, odmah se to videlo, neke lepe otmenosti i mirnoće koja je plenila.

– Ništa, ništa – uzvratio je tiho s osmehom, žaleći što se taj lepi san iznenada prekinuo.

Nastavili su razgovor. I sve su se više jedno drugom dopadali. A voz je i dalje jurio u daljine i kao da je koloparanjem točkova njihov razgovor začinjavao nekom setnom muzikom. Njen zvonki glas razgaljivao je neku novu radost u njemu, neko dobro i iznenadno raspoloženje koje mu je osvajalo celo telo. Odjednom se osećao lepo i ispunjeno. Upijao je svaki njen osmeh i pokret. Kao da se bojao da nešto ne propusti od te raskošne iznenadne lepote.

Ona je mislila kako je on dobar i lep mladić i trudila se da njen razgovor ima određenu meru, ne otkrivajući mnogo. Dopala joj se njegova skromnost. ”On nije kao drugi”, mislila je. ”On ima ono nešto.”

– Ispričaj mi svoju priču – rekla je u jednom trenutku nakon što su prošli mnogo stanica.

I on joj je ispričao svoju priču, ništa ne izostavljajući.

– I sada putujem – dodao je na kraju. – A ne znam kuda.

Onda je ona ispričala svoju priču. On je pažljivo slušao i dobijao želju da je zagrli. Ne iz sažaljenja, jer je priča bila tužna, nego zato što mu se devojka neodoljivo dopadala i što je izgledala tako naivno i nemoćno. Prvi tračci svetla dana pomaljali su se na istoku.

– Izađimo na sledećoj stanici zajedno – predloži on. – Svejedno koje je to mesto i gde se nalazi.

Ona se ne usprotivi. Njena se usta raširiše u lep osmeh. Voz je upravo ulazio u neku malu varošicu, kada se podigla oblačeći jaknu.

Trenutak kasnije stajali su na peronu ispraćajući voz pogledom.