СРПСКИ

ЈАБУКА

 

Ја видим зрнца сунца

Преточена у њену кору.

 

Сва се љупкост скупила

У луку њеног руменила.

Тишина далеког горја

Кроз петељку ушла.

 

Као да је сад дотрчала

У руке, књиге…

Похотно се ко љубавница нуди,

Док лежи на тањиру.

 

Тајним кључевима отвара уста

И ситни песак сунца просипа.

 

СЛАП

 

Остављамо прозор отворен ноћу и срце

Годинама. Као богови утишани гледамо

Горе звезде бремените док се светлост

Стропоштава у море без звука који би

Могао да залебди над камењем жала.

Светли једно око на небу, друго не

Познајем, несанице нас муче док старимо

Мислећи на смрт и пут. Још смо привидно срећни

Мислимо на звезде и остављамо прозор

Отворен да бисмо гледали горе.

 

Ми често и не слутимо у тој тишини слап

Месечине, као љупкост жене кад се укаже

С меким цртама тела, кажем, ми и не

Слутимо слап светлости који нас

Злослутно заноси и уништава.

 

ДЕВОЈКА И ЈЕЗЕРО

 

На језеру прве капи кише.

Пљусак, па сунце опет точи.

Сјај у мени невидљиво пише,

Лепоту од које заболе очи.

 

Као да сапра умор и прах –

Котрљају се водом златна зрна.

Улепша слику на мах,

Девојка протрчавши ко срна.

 

У души опет ромори слап.

Ослушкујем: тишина, птица, кап

Подиже ме ова нечујна јека

 

Из бола и сна далека.

Заиста, зрачна и чиста лепота

Враћају веру у смисао живота.

 

МИР, МОРЕ, САН

 

Час самоће. Без топлог даха жене.

Соба над морем, купицама пене.

Лице на длановима, одлутале зене:

Сто, књиге, јабуке, трагови сене.

 

Час тишине. Светлост предмете злати:

Шума, птица, поље, усковитлане влати

То давна је слика коју мисао врати,

На тренутке што су знали лепше сјати.

 

Малено срце извијено у љубав, витки мост

Светлост утишана на махове га прска

Немоћну руку зараста прах, шаш, трска.

 

Мир. Ишчупана из тела лута кост.

Нараста од бола љубичаста кула:

Запаљено око, дрхтај, огрубела чула.

 

НЕПОЗНАТА СЕМЕНКА

 

Видимо је име јој не знамо

Не знамо шта ће из ње никнути

 

Немушта пуна неке тајне

Загонетно се осмехује на длановима

 

Где да је посејемо с колико сунца

Тишине с колико капи да је напојимо

 

Хоће ли цвет мириса или трн отрова

Да пусти око сјајем да испуни

 

Сасечена у коленима зеленим

Да ли ће нови пустити лист

 

Све мање знамо све више је гледамо

Никнуће она кроз нашу душу напуклу

 

КИША И ВЛАТИ

         Плесачици на киши

  

Пљусак. Мирис кише, ерос сваке влати.

Босонога, занесена, у сну и трансу.

Плес воде у ком се сваки дамар клати,

Ничим спутана: изводи летњу сеансу.

 

Ритам капи, ноте у подсвесном еху,

Пелуд и опојни мирис што липа просипа,

И као у сну, киша и нежне влати беху

Светлост зелена што на дланове сипа.

 

Мокра коса, хаљина уз тело припијена,

Игра она на киши свој плес живота,

Ко кошута у скоку благо извијена.

 

Кишна богиња из које зрачи лепота.

Ми је гледамо помало у чуду –

Плесачицу на киши ил девојку луду

 

ЗВЕЗДЕ НА УЗГЛАВЉУ

 

Та раздвојеност

Лепота година у струку

Пољупци који трају

 

Бледа у ишчекивању

Следи она мој поглед

И пут руку

 

Знам тај наговештај

Тајни знак љубави

Рамена стиснутих

Очију испод латица

Пријатни страх у телу

 

Бела као водени цвет

Толико млада и нежна

Ни у песму не смем

Да је уведем

 

Остају само ноћни пољупци

И касне звезде на узглављу

 

ДРАГА

 

Витка, на песку топлог лета, лежи драга

Има отворене очи загњурене у небо

Загонетно осмехнута чува своју тајну

 

Дођем, опружим се поред ње и чекам

Да и у моје очи уђе парче лета

Чекам читаву вечност и више

 

Нисам срећан срећна је моја драга

Она се сва претвори у љубав и

Загрцне се од смеха необјашњивог

 

Кад зажели запали усном ново сунце

И танким га рукама скине с висина

 

БЕЛЕШКА О ДЕВОЈЧИЦИ

 

Тело ти море девојчице а руке валови

Очи боја воде из којих невиност зрачи

Читав мај у коси спава цветни кругови

Од твог даха мени се у свести мрачи

 

Гледам: из дланова ти излећу галебови

У твојим мишицама оборено сунце дрема

Мирују срне у пољу твојих речи

За тобом процветавају стабла багрема

 

Тело ти море девојчице а у твом стасу

Дише мала кошута далеких предела

Има нешто у песку има нешто у таласу

 

Од твојих корака и од твоје немирноће

Ти би сад одједном мала моја бити хтела

Зрела ко наранџа ко јужно воће

 

ОЧИ МОЈЕ ДРАГЕ ДОК МЕ ИСПРАЋА

 

Драга моја има очи као капи кише у ружи

Док ме испраћа на прагу нашег дома

Под кровом наших година игра тамно сунце

У дамарима нашим севају муње очаја

 

Преко брда љубичастих клизи топли сутон

И улази у моју драгу као крадљивац мириса

Драга моја ставља уво на шкољку и не

Чује ништа само удар таласа морских

 

Она маше рукама као ластавица не видим

Више ништа али љубим драгу у око љупко

И слутим горке године одсутности пусто је

У свим стварима остаје срце напукло

 

ДУЊА ИЛИ ЖЕНА

 

Што дуња ниси, мирис њен, отисак свежине

Боја која заводи око и мисао води далеко

Голо месо оденуто у маглу чежње, ти

Бокови испод хаљине у наборима ветра

 

Мишљах, како да те нацртам нестварну

Док трчиш површином мора и губиш се

Далеко у једној тачки беле пути као галеб

Бежао сам из самог себе чупао из душе

 

И исписивао боју твојих зеница мишљу својом

Одлазио у непознато и истраживао мало срце

Дуње са мог стола следио оком траг

Раскошни облик твог тела ко румен њене коре

 

ДЕВОЈЧИЦА СКУПЉА СВОЈА КОЛЕНА

 

Девојчица скупља своја бела колена

Два грумена светлости, две капље нежности

Цветове који се у латице разлажу

Смерна, воли она моје дланове на њима.

 

Крв је моја изнесе пред чудесну светлост

Али не отвара чврсте катанце љубавне

Не помажу ту ни пољупци ни пламичци

Који се пале потајно у зеницама дубоким

 

Белина је њена разастрта у априлу млада тела

Ништа нисам научио од првог пољупца видим

Само је глад постала већа кроз године

Јутро дочекујемо у трави и светлост у даљини.

 

ЈОВИЦА ЂУРЂИЋ рођен је 3. 10. 1949. у Глоговици код Добоја, Република Српска. Прозни писац и песник. Дипломирао на Педагошком факултету у Ријеци. Члан удружења књижевника Србије и Удужења књижевника Српске.

Аутор тринаест књига поезије и прозе за децу и одрасле читаоце. Објављивао у многим листовима и часописима. Поједини радови су му превођени на стране језике као што су руски, енглески, италијански, пољски, чешки, турски, словеначки, македонски итд. Заступљен је у разним антологијама и изборима савременог књижевног стваралаштва на српском језику.

Објављене књиге:

УСНУЛА ДЕВОЈКА, песме, Свјетлост, Сарајево, 1974,

ЛАРИСА, песме, Ријечко књижевно друштво, Ријека, 1974,

ЉУБИЧАСТО ГОРЈЕ, песме, Свјетлост, Сарајево, 1976,

САНАК СКЛОПИОЧИЋ, приче за децу, Отокар Кершовани, Ријека, 1983,

КАКО ВОЛИМ АНУ, песме за децу, Издавачки центар Ријека, Ријека 1983,

РУКЕ ВЕЧЕРЊИХ ЉУБАВНИКА, песме, Издавачки центар Ријека, Ријека, 1984,

ЉУПКО ТЕЛО, песме, Партизанска књига, Љубљана, 1985,

КОШУТА И ЛОПОЧИ, (THE ROE AND WATER LILIES), двојезично, песме, Викенд књига, Београд, 2000,

ИСТРГНУТИ РУКОПИС, песме, Interpress, Београд, 2004,

ЊЕНЕ ОЧИ МОРЕ, песме,  библиофилско издање (21 примерак), Књижевни атеље Арт, Малинска, 2004),

ЖИРАФА ЖЕРАЛДИНА, песме за децу, прво издање Ars Poetica, Београд, 2005., друго 2006. године,

СИМОНИНЕ ОЧИ, приче за децу, прво издање, Bookland, Београд, 2006., друго издање Ars Poetica, Београд, 2006. године.

ЛЕПО ЈЕ БИТИ КОД КУЋЕ, песме за децу, Bookland, Београд, 2008., друго издање Ars Poetica, Београд, 2008.

Награђиван на књижевним конкурсима. Двоструки добитник награде „Drago Gervais“ (Жерве) Ријека. Добитник је и Златне значке Културно-Просветне заједнице Србије.

[email protected]              www.jovicadjurdjic.com