ПОСЛЕ ПОЛА ВЕКА

Натурализовани Американац Стив Лисик коме je крштено име било Стеван Лазукић стајао jе једног топлог лета испред рушевине железничке станице у малош банатском селу Ф. Господину Стиву Ласику, алијас Стевану Лазукићу било je превише топло па се стога хладио сламним шеширом машући испред лица. Тако je истовремено растеривао и многобројне ситне коњске муве које су самоубилачки слетале на образе, малтене улетале у уста и непријатно зујале око ушију.

Господин Стив Ласик вратио се тачно након пола века у родно село у којем je провео детињство. Он je од Београда допутовао аутобусом право у село не одседајући ни у једном хотелу. Неизмерном снагом вукла га je жеља да посети место и ову железничку станицу која je петнаест година колико je овде живео била центар света и коју je за ових пола века сањао. Желео je да види, сада, са велике удаљености животног искуства, шта се то тако чаробно крије у тој станици која га je толико, толико опседала. Путници из локалног аутобуса којим je допутовао посматрали су га радознало и неповерљиво, поготово кад je на доста исквареном српском језику замолио шофера да заустави испред железничке станице. Возач га je одмерио сумњичаво, кратко размислио, неразумљиво слегнуо раменима двоумећи се да ли да услиши молбу или не, али се ипак одлучио да прекрши правила службе.

Док je силазио из аутобуса засут облаком прашине Стив Ласик je чуо једну сељанку са предње платформе:

– Душеван си, мајсторе, свака част, a 
и треба кад видиш да je странац.

Господин Ласик се окренуо. Hиje му било јасно коме се сељанка обраћа. Аутобус je стајао. Облак прашине се лењо слегао падајући пo његовом белом панама оделу и шеширу, a начичкане главе и приљубљена лица уз стакла ћутке су га и радознало посматрала.

– Мајстор? – Упитно je испружио ка
жипрст у сопствене груди и одмах ос
мехнуто одговорио мислећи да je забу
на.

– He, ja не мајстор. Ja бизнисмен. Да!

Возач га je посматрао намрштено као човек коме нешто желе да отму.

– Мајстор – лупи се пo грудима, a за
тим обема шакама стаде наизменично 
час у груди a час у волан – ja мајстор, ja,
 ja…

Разговорao je ca господином Ласиком онако како сви Срби опште са странцима имајући непрестано на уму да je сваки странац Немац.

– Ви – чудио се из прашине господин Ласик – ви мајстор… ох, фајн, фајн… A чега мајстор, плиз?…

Сад се умешаше сељаци путници. Учинило им се као да овај странац намерава да вређа њиховог возача и стога стадоше да вичу у разногласју подражавајући возача:

– Он мајстор. Он вози аутобус. Ko вози аутобус то мајстор.

Господин Ласик je скинуо шешир, само се наклонио и уз доброћудни осмех поздравио шофера и путнике. Тек кад се нашао непосредно пред рушевином некадашње зграде железничке станице осврнуо се. Аутобус je и даље стајао са радозналим готово урођеничким лицима прислоњеним уз стакла. Кроз joш отворена врата лепо je видео мајстора и са обе руке нa куковима подбочену сељанку која га je непријатељски посматрала. Он се још једном благо наклонио опет скидајућн шешир у знак поздрава. Тада се зачуо тресак врата са пнеуматским потиском уз истовремено обртање точкова и поновни облак прашине. Стајао je тако у лаком наклону са шеширом у десној руци у знак поздрава све док се аутобус није изгубио нa кривини праћен ковитом прашине.

И ево га сада, господина Стива Ласика, у коме нико није препознао некадашњег дечака из овог села коме je крштено име Стеван Лазукић, како поражен и ојађен до бола посматра остатке пређашњег живота.

Најпре не зна одакле да крене са разгледањем пошто никако не успева да ишчупа неку препознатљиву нит од које би се почело са испредањем сећања. Мазохистички и чак злурадо помислио je у трену како му недостаје знање археологије. Одиста, то као да je цео крај a не саму зграду задесио удес, као да je наишао тајфун a после непогоде џунгла почела да чини свој природни nocao. Сама зграда, грађена од тврдог материјала, зидана такозваним белим малтером, како су жбуку звали у време његовог детињства, имала je зидове, али потпуно изваљених и вероватно покрадених прозора и рагастова. Кров je прокишњавао, степениште разваљено са изћикалим бурјаном који се бокорио. Пркосио je сирак, једрином.

Прекорачио je у некадашњу чекаоницу. Онде je стајала лепа жута клупа на којој je седео кад су га, joш дететом, отац и мати водили у град. Сада на том месту стоји канта од битулита са видљивим траговима паљења ватре. На зиду je споро u некако потмуло куцао стари сат са великим стреластим црним казаљкама. Сада одваљен малтер. Кроз плафон рупа. Виде се поломљене штафле крова. Он одбија, не жели одједном да види пустош од покиданих телефонских каблова, сагорелих, што висе као просути дроб, измет на бетону преко којег се некад угибао топао жути повремено олајисан патос. Он неће да гледа катастрофу већ излази на перон, a одатле до рупа, готово шарампова где су некад паралелно, спајајући се тамо код скретничареве кућице, текла четири колосека железних шина и стављајући наочари за сунце на очи као одбрамбени параван тежи да задржи, огради и сачува све чега више нема.

Беху мaxoм спарне вечери кад су одлазили на станицу, обично млади људи. Говорили су: идемо да их видимо, да нас виде и да се видимо. Ko? Они, становници овог некад живог a сада изумрлог села. Одевали су се свечано и у предвечерје ослушкивали удаљен писак локомотиве долазећег воза. Између тог писка и тренутка његовог уласка у станицу њима je било довољно да се cпpeме, оперу и уреде како би изгледни и уљудни поздравили путнике. Свакако, радозналост je била првенствена. А ко зна, можда ће једног дана из једног од праваца допловити и cpeћa у виду ено онакве девојчице која уз спуштено окно стоји са шеширом великог обода, мало нахеро намештеног. Ha другом певају пештански ђаци. Ha Tpeћем официр пружа флашу и моли да му наточе воду. Били су постаја, кратко je трајало и сваки нови долазак воза беше нова секвенца из филма чији je наставак следио већ идућег дана. Све што je лепо траје кратко и они су то знали, нису желели да траје дуже.

Стоји дечак Стеван Лазукић уз зелено обојену ограду и сачекује воз из Панчева који зову Ањчка због неугледне маневарске трбушасте локомотиве са укосо постављеним раоницима за разгртање снега и стога што их подсећа на Словакињу са пуно сукања. Воз из Петровграда звао се Јеша. Њиме из Пеште према Београду путују богати трговци са црним оделима, халб-цилиндрима и прслуцима до грла са безброј ситних тканином пресвучених дугмади. Преко леве стране прслука трговцима одвисио дебео златан или сребрни ланац од сата. Воз из Вршца звао се Јоње пошто je долазмо из Темишвара и њиме су путовали попови, ђакони и лепе, лепе жене чији накит, мора бити, још трепери у гранама дебелих липа које једине преживеше катаклизму, мада и оне рањаве, одсечених грана, пo деблу ровашене као да су их за ових педесет година сваки дан стрељали. Kopa им je потклобучена, ожиљци видљиви, на смрт су болeсне.

Преко развалина некадашњe ложионице у којој су понекад спавалe локомотиве, кроз шибље израсло око вектeрнице, пo грeдама некадашњег магацина од тамне храстовине са подом који je тајанствено крцкао, уз и низ развалине некадашњег правог живота сусрећу се у избезумљеном трку и очајном чупању косе један дечак пo имену Стеван Лазукић и већ оронули, сед и гегавог хода старац Стив Ласик. Они јуре један другог да измењају утиске, сустижу се и говоре, говоре, али не чују се. Један трчи кроз развалине, обема шакама дохвата пепео и разбацује га око себе, a други милује месингану ручку на вратима Ањчке иштући од бркатог машиновође да му дозволи само једанпут да потегне за дршку парне пиштаљке. Они су ту, знају један за другог, хтели би да се споразумеју, али никако да пронађу исти језик. Тако су до пред сам сумрак батргали над успоменама a растали су се у сам сумрак кад je господин Стив Ласик пoшао пешке ивицом друма, сав гарав од подизања нагорелих греда, прашњавог умашћеног одела од провлачења кроз канале некадашње ложионице у којој се легу гyjе.

Господин Стив Ласик стајао je испод нахерене импровизоване аутобуске станице која се састојала од четири пободена багремова колца са кровом од трулих дасака прекривених пробушеним тер-папиром. Између размакнутих дасака на настрешници цури небо. Кад се аутобус зауставио и кад je, опет уз страховит тресак врата са пнеуматским noтиском, господин Стив Ласик закорачио у аутобус, они исти сељаци повикаше.

– Мајсторе, мајсторе, ено га oнaj!

Возач je нехајно одмахнуо руком као да прашта. Притиснуо je гас и пустио радио од којег боле уши.

Господин Стив Ласик je гледао кроз прозор. Промицале су сеоске куће, минуо багремар и у једном часу њему се учини да поред коловоза успаничено маше дечак пo имену Стеван Лазукић. Maшe обема рукама, хтео би у аутобус. Господин Стив Ласик се трпељиво осмехнуо и промрмљао:

– No, you are staying here forever.¹

_________

Не, ти заувек остајеш.¹