ПОСЛЕПОДНЕ

Стижем наливен, палим ТВ. Она седи у мојој  фотељи, у мојој пижами, у мојим папучама, и гледа у празан, светлуцав  екран. Стојим насред собе, завесе су намакнуте,  полумрак је, иако je напољу тек рано  послеподне. По угловима je паучина, све je у нереду, крај кревета, на поду,  леже  њене гаћице, тамо где смо их јутрос оставили. Зидови су прљави, у кухињи смеће се пресипа из канте, загушена судопера  препуна  je  неопраног посуђа. Уморан  сам и тешко дишем, чекам да се нешто догоди. Напокон, она устане и искључи ту бесмислену справу за директне преносе смрти, забијања голова, политичкиx мастурбација   и осталих ужаса. Седимо и ћутимо.

Када сам je пре две године упознао била je најбољи млади писац, стихови и тако то. Откако je дошла да живи са мном није написала ништа, нити je покушавала. Првих месеци још смо и чинили нешто са собом, мували се пo граду, разним књижевним вечерима и ручковима, после, она je престала да излази, сасвим.

− Дакле… − кажем, већ заборављајући шта сам у ствари
хтео.

Она ме погледа као да нема намеру да проговори ниједну реч, али ипак састави једну реченицу:

− Опет си се напио.

− Уопште нисам. Свратиo сам после редакције на једно брзо пиће, плаћао je уредник−песник, излазак нове књиге или нешто слично. Попио сам два и кренуо кући. Oни су остали да мрцваре питања власти и пишу историју књижевности. Успут сам срео неког познаника, мада никако нисам могао да се сетим како се зове и одакле га уопште знам, али нас то није спречило да попијемо …

− Опет ћеш спавати после подне − каже она, више за себе него што стварно пита.

− Само пола сата, тек да се разбистрим. Него, дај да нешто
поједемо.

Из картонске кесе вадим стврднуто пециво, конзерву и два пива. Сто je закрчен шољама за кафу, препуним пепељарама, испражњеним кутијама кекса, књигама и белим, неисписаним листовима. Ha једном од њих, размичући белину, исписано je тек неколико  речи.  Направимо  мало  места и једемо.

Гледам je. Била je стварно најбоља. Уопште не могу да видим да ли се променила. Склања масну косу са лица, чита преко залогаја. Једе мало и жваће дуго. Готови смо за неколико минута. Изувам ципеле  и  бацам  их у угао.

Прилазим кревету, раскопчам пар дугмади. Легнем обучен и пребацм покривач преко себе. Не спавам, али пропадам брзо, као у провалију. Више je не чујем. Знам да сатима стоји крај прозора и између набора завесе посматра спољни свет − једну прљаву, запуштену улицу нашег кварта са посмртним остацима  парка на крају. Цео дан  сам  сређивао  туђе  рукописе,  цео дан нисам прочитао добру реченицу. Разговарао сам са писцима који су доносили своје приче, уписивао у свеску шта je примљено, a шта одбијено, свађао се са другим уредницима шта-може-а-шта-не-може да иде у број. Један од њих има обичај да каже: „Господо, трошим овде, са вама, своје најбоље године, не покушавајући било шта што би и мене препоручило временима која ће уследити.” Немам стрпљења да их слушам, расејан сам, понекад говорим као да то нисам ja, као да je у питању неко други који изговара све управо супротно од онога што мислим, ако уопште нешто мислим …

Будим се, ако сам уопште спавао, са благим болом у глави и бљутавим укусом на непцима. Она стоји на истом месту на којем je стајала пре него што сам затворио очи.

− Знаш шта − каже одједном.

− Шта?

− Хајде да трчимо.

− Молим?

− Хајде  да трчимо. Поред „Југославије”.

− Зашто да трчимо?

− Некад смо трчали.

− И ово ће се звати некад.

− Свеједно.

− Добро − кажем ja и збацим покривач са себе.

У предсобљу, на дну ормара, налазим две, не баш чисте тренерке. (Збиља, некад смо трчали.) Она скине моју пижаму са себе и обуче једну од њих. Закратко, у полумраку, блесне њена кожа. Ja се натрпавам, навлачим тренерку преко свега. Обујемо патике, спустимо се лифтом, на раскрсници пређемо улицу и зачас смо покрај реке, у гужви других џогера, бициклиста, пензионера, продаваца сладоледа, пецароша, шетача паса и деце. Дан je јесењи, прозрачан, још увек довољно дуг. Река je широка и трома.

Трчимо споро, као да одмотавамо велику ролну филма, боље рећи више брзо ходамо, ja сопћем, она то чини као да никада није прекидала, као да дугу годину није излазила из куће, као да то ради одувек и свакодневно, као што даше. У даљини je острво, над градом измаглица. Са реке, из чамца, неко нам Maшe. Дижем руку, отпоздрављам. Осећам како сам, у међувремену, постао тежак, како сам, у ствари, заборавио да трчим, ноге ми беже у страну, кашљем, једва je сустижем.

− Знаш шта − каже она.

− Шта?

− Изгледа да je прошло.

− Шта je прошло?

Без одговора. Настављамо да трчимо. У сусрет нам долази двоје познаника. Он je писац, описује смрт.

− Ej, здраво. Где сте, нисмо вас одавно видели.

− Здраво. Па, ту  смо. Мало трчимо. Kao.

− Шта се ради.

− Углавном  ништа.   Све  пo  старом.   Имаш  неку   причу?

− Имам.

− Хајде, донеси нешто.

− Важи, видимо се.

− Здраво.

− Здраво. Јавите се.

Трчимо и ћутимо. Већ сам сасвим исцрпљен. (Један од уредника има обичај да каже: „Када ће све ово да се заврши” − мада нико, вероватно ни он, не зна на шта заправо мисли.) Коначно станем. Она ми побегне неколико корака и пошто примети да je не пратим, застае и окрене се.

− Добро − кажем − хоће ли  се  ово  већ једном завршити.

− Наравно − каже она − зар не видиш да већ трчимо у правцу куће.

− Стварно. Али, ja не могу више. Бoг зна када сам последњи пут трчао.

− Још мало.

− У реду − кажем, и прикупивши нешто снаге кренем за њом и сустигаем je.

− Знаш шта − каже она.

− Шта?

− Покушала сам данас нешто да напишем. У ствари, написала сам.

− ?

− Свега два стиха.

− ?

− Понекад  je  потребна  цела  година,   за два  стиха.

− Стварно не знам − кажем. Можда. Већ се и не сећам када сам нешто написао.

− Важно je  изборити се са собом.  И онда ипак дође.

− Појма немам.  Никада нисам  писао  поезију.

Полако трчимо према кући. Сумрак, као магла, долази из споредних улица у којима већ горе светла. Град je одједном пуст. Река нам je за леђима и тече у сасвим другом правцу. Улазимо у наш кварт, сачекује нас угодно јесење вече. Трчимо крај дугачке, сиве зграде, зване Кинески зид. Кроз прозор једног приземног сггана, у којем je телевизор већ одавно укључен, у пролазу, на екрану видим огромну препотопску птицу. Стижемо до наше зграде. Лифт не ради, пењемо се степеништем. Откључавам стан. Унутра je загушљиво. Знојави смо и уморни. Отварам прозоре. Она се, у међувремену, тушира (замишљам капи на њеним раменима), чешља, журно распрема неред. Ћутим, чекам je да заврши. Најзад, и то je готово. Прилази ми и пита ме:

− Хоћеш ли да ти прочитам она два стиха? Устајем да упалим телевизор. Кажем:

− Пустимо то. Beћ je касно. Хајде да вечерамо.