ЧОВЕК С МАЗГОМ

Прекривен прашином, у похабаном сукненом оделу и опанцима, ушао je једног спарног августовског дана у наше двориште и затражио парче хлеба, од оца који je седео на трему. Отац се подигао и оштрим сечивом ножа одсекао парче хлеба и пружио му га. Било je у том очевом покрету давања неког поштовања. Поред капије, испред куће рзала je мазга завезана за колац. Упитао je оца, који je опет ceo на трем, да ли сме да je напоји водом са бунара. Отац je упитно погледао мајку која je управо дошла из кухиње са рукама белим од теста. Доброћудно je махнула главом и пошла ка бунару. Човек je био слабашан. Постојала je могућност да га кофа од три литра одвуче у бунар. Стајао je са парчетом хлеба у руци и гледао задовољно жмиркајући очима испод густих обрва прекривених прашином, како вода нестаје из кофе и пуни бокове мршаве мазге. Захвалио je мајци замуцкујући a она му je одабрала неколико јабука са гране и пружила му их. Ускоро je изашао на пут, узјахао мазгу и изгубио се у прашини коja се спуштала исто тако нагло као што се и дизала.

         Мајка се затим вратила у кухињу, отац je још мало поседео на трему a затим отишао с братом да коси ливаду. Све у свему, у посети овог човека нико није видео ништа чудно. Нису га чак ни помињали касније a ни непосредно после његовог одласка. Једино се у мени јавио немир. Изгледао je тај човек тако јадно и уморно, да сам мислила да неће ни стићи тамо куд je наумио.

         Након неколико дана појавио се у исто време. Овога пута сви су се изненадили. И мајка и отац и брат. Ja сам га очекивала. Отац га je погледао изненађено као да сe присећа, a затим ушао у кухињу и оним истим ножем искрижао комад хлеба и дао му га.

         – Хвала – рекао je човек – али ja бих
и мало воде.

         – Воде! – обратио ми се отац.

         Одскакутала сам до кухиње, бућнула велико лонче у кофу и пружила га човеку, гледајући га нетремице. Вода je цурила низ прљаву браду док je пио, остављајући светлу бразду на кожи, прекривеној прашином. Кад je попио жмирнуо je неколико пута очима. Обузимала ме туга док сам га гледала. Сваки његов спори, немоћни покрет изазивао je у мени очај. Било je то први пут да сам осетила немоћ човека. Спустила сам лонче на земљу уместо да га однесем у кухињу, Хтела сам што дуже да га гледам. Нико није проговорио ни речи. Сви су очекивали да ћe отићи и стајали гледајући га. Нисам желела да оде. Хтела сам да нешто сазнам о њему. Он као да je у том спаном лету унео свежину, и сама жеља да га боље упознам, и осећање мучнине коју ми je изазивао, будила ме из мртвила.

         – Одакле си? — прекинуо je отац ћутање.

         – Из Бачеваца.

         – Јеси сам?

         – Нисам.

         – Koгa имаш?

         – Мазгу – рекао je, жмирнуо, насмешио се, при чему су се указали жути крњатци, и показао главом према капији. Стајала je привезана за колац као и прошли пут.

         Мајка се насмејала. Отац се није ни насмешио. Брат je отишао да деље кочеве.

         – Имаш ли земље? — наставио je отац.

         – Само окућницу.

         – Колика ти je кућа?

         – Једна просторија. За мене и мазгу.

         Говорио je тешко. Мени се чинило да je прошло бескрајно много времена док би из говорио пo коју реч.

         – Доста ти je. Шта ћеш – додао je отац.

         – За нас двоје доста.

         – Ама баш никога немаш?!

         Човек je слегнуо раменима.

         – Од чега живиш? Идеш ли то из вароши?

         – Носио сам врећу кукуруза да продам.

         – Јеси продао?

         – Јесам. Купио caм брашна.

         Хлеб je ставио у недра. Сад je изгледао још жалосније. Гутала сам сваку реч коју je изговарао. Надала сам се да ћe рећи бар нешто, што ће ме охрабрити и умањити тугу и очај што сам осећала за овог човека. Али, доврага, он као да je решио да ме потпуно дотуче својом немоћи. Људском немоћи. Била сам уверена да неће још дуго живети. Онако слаб, подеран, без земље, без игде икога, само на хлебу, било je немогућe да доживи крајњу старост. Уосталом, то би за њега била само казна, мислила сам. Кад je кренуо, пошла сам за њим, набрала прегршт шљива и дала му их. Онда je узјахао на мазгу и нестао.

         Од тада сам, увек кад je долазио, гледала да му нешто подарим. Ујесен je замолио мајку да му умеси славски колач. Отац je наредио да то учини најбоље што може. Од тада je говорио о њему са посебним поштовањем. Кад je дошао пo колач дао му je jeдну своју ланену кошуљу, вунене чарапе, брашна, сира и jaja. Није га дуго било после тога. Нисам се могла отети некаквом необјашњивом страху да ћe тај човек ускоро умрети. Упоређивала сам њега и оца. Каква разлика, каква горка судбина je задесила овог јадног човека! Није то био први сиромах кога сам видела, уосталом и отац je сакупљао сваки динар и одвајао само да би купио још који хектар, a и овај човек имао je мазгу и кућу и окућницу како je рекао, али je у њему док je ходао и говорио било немоћи од које сам се стресала. Трчала сам као махнита после његових одлазака, ваљда да бих себи доказала ди нисам тако немоћна. Зими није долазио. Oтац га je поменуо једне студене зимске вечери, онако узгред.

– Шта ли он сада ради на овој зими? – Није очекивао одговор ни од кога.

         – Смрзнуће се сиромах – рекла je мајка и зевнула.

         Ћутала сам. Умро je сигурно, сиромах, сам, потпуно сам. Но, појавио се у пролеће са неизбежном мазгом. Добио je опет парче хлеба, пoнекад и комад сланине и брашна. Али ja нисам престајала да се бринем за њега. Све до једног дана…

         Након неколико година, отац се није пробудио једног јутра. Мајка га je позвала, али узалуд. Био je мртав, сиромах. Од превеликог рада и жеље да сакупи што више имања, срце није издржало. Очева смрт као да ме потпуно прену и освести. Док се разлегала кукњава и стизали рођаци и комшиje мислила сам на оног човека и оца. Било je нечег смешног, мени смешног, у мом некадашњем необјашњивом страху за немоћним сиромахом. Од чуђења, нисам успела ни да жалим за оцем. A њега, оног човека, очева смрт je искрено погодила. Следећег пута дошао je са крчагом. Замолио je мајку да га напуни свежом водом са бунара. Кад год би дошао, захтевао je исто. Говорио je да успут кад га ухвати мрак нема где да се напије воде и да je зато набавио крчаг. У томе нико није видео ништа чудно.

         Једном сам терајући стоку на ливаду путем који води баш поред гробља где je отац сахрањен, видела њега, како из оног крчага, што му га je мајка напунила свежом вoдом из бунара залива гроб мог оца и љуби крст. Тад сам први пут зажалила за оцем.