Рука застала у најлепшем стиху…            
У часу као да је минуо век –                   
Јер, када звезде испуне ноћ тиху,            
Како је мали, како ситан човек!               

А усред тишине и морског блеска,          
Док ми рука мирно лежи на столу,          
Само сам суви јасен, можда леска –                 
Или натруло једро на јарболу.         

Па, ипак рука се нагло тргне потом,         
Кад ко цвет у врту процвета мисао,          
Нови стих залепрша пуним животом.                         

Жуборе слова, разиграна, густа,              
Ко да је сам бог ноћнину збрисао –                           
Полете речи ко на поља пуста.                          

22. 5. 2011.