JABUKA
Ja vidim zrnca sunca
Pretočena u njenu koru
JABŁKO
Jabuka
Widzę ziarenka słońca
Co się wkradły w jego miąższ.
To je to telo. Njegova se tajna zove ljupkost.
Slutim sve te obline i pregibe ali ih ne dotičem.
Ne mogu reči, ne može glas, ne mogu linije ni boje,
Ništa ne može da dočara njeno prisustvo i lepotu.
Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropoštava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
Na jezeru prve kapi kiše.
Pljusak, pa sunce opet toči.
Sjaj u meni nevidljivo piše,
Lepotu od koje zabole oči.
Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Vidimo je ime joj ne znamo
Ne znamo šta će iz nje niknuti
Nemušta puna neke tajne
Zagonetno se osmehuje na dlanovima