Она ће тек након много времена сазнати да оно није био снег. Стајала је уз прозор и зурила у сивило дана, кроз голе мокре крошње стабала, када јој се учинило да су с неба почеле да сипе ситне пахуљице. И рекла је то: – Гле, почео је да пада снег! У њеном гласу било је извесне радости, као код детета, као у раном детињству. Друге жене нису рекле ништа, само су се погледале и остале свака на свом убогом лежају.
pročitaj više>>Сестра је прва истрчала, боса, и већ се пењала на дрвену ограду гледајући на улицу шта се догађа. Отац је стајао на малој капији и разговарао с неким човеком у униформи, нудио га цигаретом и упирао поглед на тракторску приколицу претрпану многим стварима. Његово иначе увек озбиљно и намргођено лице као да је заледио болан грч, а озарила нека чудесна јутарња светлост. Ја сам сами почетак преспавао и остао бих још дуго у кревету да ме лупа врата из сестрине
pročitaj više>>Шкољка неба са прегрштом тек распупелих звезда, пенушава месечина, лето које зри. Воз који јури низ дугу равницу. И, ево га, стоји сада нем уз пругу, опуштених руку, загледан у непрегледно и равно море пшенице која се лагано таласа на бешумном ветру, неодлучан куда да крене. У то жуто море или уз пругу, праћен многобројним погледима начичканих глава изнад спуштених стакала вагонских прозора, који знатижељно зуре у њега не схватајући откуд се нашао ту. Осветљена змија воза у ноћи мирује
pročitaj više>>У цик зоре, у расцветалом пољу, док су трептаве звезде венуле у модром небу, приметили су да се приближавају некој кућици. Корачали су полако, превише уморни од дугог хода. – Коначно цивилизација – рече Данило, заставши за тренутак посматрајући црвени кров, уснуо у јутарњој тишини. Пристигавши за њим, Ана се осмехну. Испод шешира широког обода, мало нехајно забаченог, тај се осмех задржа на њеном лицу као залеђен. Осврнувши се на расута пространства шумских пропланака из којих су дошли, она накратко
pročitaj više>>Застао сам у довратку, за сваки случај, бојећи се да из собе не долети пепељара, нешто друго или, чак, метак да ме погоди. Док сам се пењао степеницама, размишљао сам какав ће то сусрет бити и обузимала ме је нелагода. Осећао сам се као кривац мада то нисам био. Он ме дочека мирно, без поздрава, заваљен у фотељи, с цигаретом у руци, с пуном пепељаром и чашом на сточићу испред себе. Био је миран. Једва да ме погледа. Није ми
pročitaj više>>Испред њега, када је изашао из шуме, као на длану, у подножју брега на који се с муком испео, налазило се љупко сеоце са десетак кућа пореданих око уске реке. Свитало је и сунце се тек у наговештају назирало иза високе планине, у даљини. Није знао које је то ни чије село, зато се опрезно спусти у високу траву иза омањег грма. Цветни полен терао га је да кихне, али он стави руку на уста и пригуши звук који готово
pročitaj više>>